Zumba, zumba bakalar!

Jučerašnja misija je uspešno izvršena zahvaljujući opasnoj migreni koja me je mučila ceo dan, te zbog iste nisam ni mogla da se šunjam oko frižidera.
Prvo što mi je palo na pamet jutros  kada je trebalo da se spremim za odlazak na trening bilo je to da nemam čak ni ljudski donji deo trenerke za ovaj naj super sasvim super fitness centar. Mislim, imam ja trenerke koje nosim po kući od kojih  je:  jedna u flekama od prošlogodišnjeg krečenja, druga sadrži širok spektar  mrlja raznih ručkova koje sam u njoj spremala , sledeća je izgubila boju na par mesta od hidrogena i još par komada sa većim ili manjim poderotinama.
 Odabrem jednu iz čitave kolekcije , koja u moru ostalih izgleda najmanje jadno.  Spremim se, ponesem vodu, peškirić, patike, a onda provalim da sam  izgubila  vaučer za besplatni trening! A bila sam sigurna da sam ga ostavila na mesto “da znam gde je”!

Ljudi koji me bolje  poznaju , verovatno nisu iznenađeni ovim razvojem događaja. Međutim to me nije omelo u nameri. Reših da odem , objasnim im situaciju i ljubazno zamolim da me puste, pa šta bude!

Stignem, dočeka me ista ona fina devojka koja mi je prošli put, kada sam išla da se raspitam dala taj vaučer i bez problema mi izda drugi.

Ah , Zumba! Ne mogu da kažem ništa loše, zaista! Instruktorka je sjajna. Ne mislim samo na fizički izgled i spremnost, već na to koliko je profesionalna u onome što radi. Ne postoji nijedna devojka u čitavoj grupi na koju nije obratila pažnju, svima nama koje smo nove je, za početak, zapamtila ime ( devojke koje su išle na aerobik će skapirati zašto ovo napominjem), bodrila nas  i trudila se da nam iznova pokazuje korake i motiviše nas.  Druga bitna stavka bila je i muzika koja povezuje toliko toga. Iako na moment previše komercijalna, igrale smo uz reggaeton, zvuke salse i sambe ,  a u par navrata je izgledalo kao koreografija za neki  dirty south spot. Potpuno sam bila zatečena.  Osim što sam samoj sebi u onom ogledalu izgledala kao slon u staklarskoj radnji , što sam vrljavo mahala rukama i kad treba i kad ne treba, što su mi kukovi zaribali pa ne mogu da ih pokrenem i što mi kolena krckaju pri blažem čučnju, licem mi se širio onaj blentavi osmeh potpune sreće.

 Zaista nisam verovala da odlazak na trening u trenutnom stanju svesti može toliko da me usreći.

Do kraja istog  mi je pola tela utrnulo, a jezik se vukao po podu. Preznojila sam se šesto puta i s obzirom na to da je trening završen danas oko 13h, moram vam reći da već osećam blagu upalu!

Bitna stvar je i ta što me je pokrenuo. Za početak sam završila sve što sam imala po kući i složila ormar kome pretim sređivanjem već treću nedelju za redom!

Sledeći trening neće voditi ova divna devojka, već neki tip, za koga se nadam da neće đuskati kao onaj čuveni čamuganac iz videa“man dancing to soca “ (http://www.youtube.com/watch?v=OS4ywlpZfuo ) jer ću se obojiti u zid sale i infiltrirati u prostoriju da nikad odande ne izađem hehe...

E sad… sam odlazak na zumbu dva puta nedeljno  je super kao rekreacija, ali neće biti dovoljan da postignem željene rezultate. Zbog toga u utorak idem da uplatim neki full paket od tri meseca, uz koji mogu da koristim i druge aerobne treninge (kojima se uopšte ne radujem), yogu, istezanje plus teretanu i kardio program – koji je zapravo od svega najbitniji.

Iskreno se nadam da će mi većina onoga što planiram prijati, a ukoliko  i ne bude tako, tu ste vi da me kritikujete, bodrite i navijate.

Ukoliko ova kura ne uspe, povući ću se dostojanstveno  na neko skrovito sveto mesto i samoubiti se čokoladom od sramote.