I pravda i krivda idu u isti trbuh...

Iako mala, ne mogu zaboraviti dane tih dobrostojećih  osamdesetih godina, kada se moja majka, u to vreme ljuta ribetina sa Vračara trudila da uvede zdrave navike ishrane u svoju tada već oformljenu tročlanu porodicu koje je obogaćivalo i prisustvo njenih roditelja.  Čuveno vreme “harmoničnih” zajednica u kojima su se jedni drugima peli na glavu i svi živeli u skladu svakodnevnog ograničavanja jednih od strane drugih. I tako se moja jadna majka ubi ne bi li naučila svoje mile i drage kako treba jesti margarin umesto putera, jer svi doktori kažu da je zdraviji, dok bakuta krišom kupuje i tovari puter na hleb, a dekana neće da jede ako nema 'leba, masti  i aleve.

A dekana domaćin pravi! Taj je jeo šta je hteo! Pečenja, torte i od kilo domaćeg  vina deo.

Šta god da se kuva deka se protivi da nije dovoljno masno, slano, slatko ili nema dovoljno mesa.  Torta da bi njemu bila slatka drugima najčešće bude gotovo gorka,  a najbolja slanina je čuvena sapunjara bez trunke mesa.  

Čak su i  torte u to doba bile, zna se - od oraha , jaja, šećera, mleka, čokolade. 

Kakvi crni keksevi, pudinzi i žele bombone?  Šta će to u torti?

Za doručak popara, kačamak, hleb sa medom ili džemom , uz obavezni čaj od raznog bilja, strogo bran ili kupljen od seljaka (nikako onaj iz kesice). Ručak uvek u isto vreme, večera se nikad ne preskače, jer ne može čovek da spava kad je gladan.

Dva puta godišnje deku sunce ozari kada se ide u Vojvodinu kod prijatelja da se zakolje svinjče, a od svinjčeta se ništa ne baca, pa tako pored slanine, čvaraka, domaćih kobasica, nastaju i razne druge prerađevine kao što su na primer krvavica i švargla, čiji mi sastav ni do dana današnjeg nije poznat?! 

Za taj proces potreban je čitav jedan dan, tako da se kreće ranom zorom i stiže taman na vreme za vruće krofne. Ručak je već u dvanaest.  Ako, međutim, kojim slučajem okasni, uvek se javi neko sa komentarom “Aman ljudi, hoćemo li jesti, do sada su ručali čak i čobani što su ovce pogubili “.
Obed prođe uz bogatu vojvođansku supu, soseve i rinflajš a završi se pohovanim mesom uz obavezni pire krompir i naravno još malo paradajz sosa. U to doba se čak i graja dece polako stišava, a odrasli se punih trbuha smeštaju da divane i preživaju uz još po jednu pivkanu, kvas ili špricer.
Na kraju dana se u gepek pakuju kilogrami i kilogrami mesa koje nije prošlo inspekciju za kontrolu namirnica (a i što će, bio veterinar – rek’o da je svinja zdrava) i sve se to nosi kući, spremi po špajzu i frizu – da familija slučajno ne ostane gladna!
I svi su bili zdravi. Strefile ih u poznom dobu neke staračke bolesti, ali evo ih, guraju i dalje!

Dok mi, eto, živimo u doba ekspanzije vegetarijanske, makrobiotičke, ćelijske i bioishrane sa svakodnevnim otkrićem novih dijeta i kontrolom namirnica koje su “preko potrebne i neophodne” organizmu da bi funkcionisali kako treba.
Doktori i nutricionisti nas zatrpavaju novim informacijama o blagodetima i štetnostima ovog ili onog prehrambenog proizvoda, te tako dolaze u situacije da “sami sebi skaču u usta” plasirajući danas za jedan honorar jedan proizvod, a već sutra drugi.
Tako se za margarin koji je do juče bio nezaobilazan deo sendviča i vrlo preporučivan od strane zdravstenih radnika ispostavilo da je zapravo izmišljen za tovljenje ćurki, međutim nakon što je ovaj doveo do pomora istih, rešiše da povrate uložena sredstva time što će ga uvrstiti u ljudsku ishranu kao “najmanje kaloričan namaz “. Istina je posle niza godina izašla na videlo koja zapravo glasi da su puter i margarin podjednako kalorični, samo je ovaj drugi zbog procesa dobijanja i obrade znatno štetniji.
Slična priča bila i za ulje, kako ga obavezno treba koristiti u spremanju namirnica umesto masti, na kraju se ispostavilo suprotno. Sa tim u vezi nikad neću zaboraviti dedinu izjavu vezanu za ovu dilemu “ja šerpu od masti mogu da operem i ‘ladnom vodom,  ‘aj ti to uradi sa šerpom umazanom uljem!”
Čista zdrava  logika - ni čitav konzilijum naučnika ne bi dedu mogao u suprotno da ubedi…

A šta mi danas radimo?
Verujemo svima i svemu. Probamo sve moguće nove proizvode i  preparate. Izbacili smo voće kao štetno, a pijemo hemijski dobijene praškove i šejkove jer oni sadrže “sve što nam je potrebno”. Ne izbijamo iz pekara i fast food-ova, a deca nam za užinu jedu čipseve i flipsije. Tinejdžerke već od 12-13 godina šetaju sa kiflama koje im ispadaju iz farmerica i već u 15-oj ne mogu se osloboditi celulita. Ja sam, saznala za celulit tek posle 25-e, a danas ga imam više nego moja tetka koja se bliži šezdesetoj!

Kupujemo gotova kuvana jela, ko zna kako pripremljena i dozvoljavamo da nas ubede kako je genetski modifikovana hrana ono što nama baš treba. 

Sve u svemu, dozvoljavamo da nam vređaju inteligenciju i onu “seljačku” zdravu logiku.

Žalosno je samo to što ćemo za svega nekoliko decenija vapiti da uberemo šljivu sa drveta  i popijemo vodu sa izvora - ali je neće biti…

Prošla je još jedna preduga nedelja... Smršala sam celih 400 grama ...