"I mi debeli smo nečija deca!"

Na žalost! Treba da živimo sami i imamo prazan frižider!

Jedna od strašnih stvari kada živiš sa roditeljima jeste ta da nekako, kao po pravilu, onoga dana kada počneš sa dijetom, ženski roditelj ti se kao omađijan baci na kuvanje i spremanje svih onih jednostavnih, ali fantastičnih jela koja voliš da klopaš!

Nekada to mogu biti i samo pečene, malkice zagorele, prazne palačinke. Takve ih svi u kući najviše volimo,  pa gotovo svaku „ slučajno zaboravimo“ da okrenemo na vreme  i posle se utrkujemo ko će da dograbi više onih „što ih ciganin pogledao“ dok su pečene u pocrnelom tiganju, koji se kao svetinja čuva  za tu namenu.

Sledećeg puta  biće prefilovane princes krofne, pa zatim ona predivna domaća pogača što možeš da je razlistavaš i tako gustiraš duže vreme. A meka  ko duša!  Često ti i ne treba više ništa uz nju, ali kajmak i paradajz nekako uvek legnu, što bi moj ćale rek'o „k’o dupe na nošu“.

I tako... dok skrivena u sobi dreždim uz kompjuter radeći ovo ili ono, „nezainteresovana“ za dešavanja u kuhinji, kroz kuću se kao zaverenik prikrada miris sveže pečenih palačinki, krišom se provlači kroz zatvorena vrata,  šunja se  iza leđa i pokvareno mi osvaja nozdrve. Trudim se da ignorišem minut, deset, petnaest i na kraju skrhana poslednjom slikom siromašnog obroka koji beše - pečena belanca uz jedno  veliko ništa, predajem se i odlazim da proverim šta se novo na šporetu zbilo.

Ma samo jednu!

NE!

Ma jeednu!

Ma nee!

Jednu kad ti kažem, neće mi ništa biti!

Ajde dobro! Ali jednu!

Ih, bre,  jedna k'o nijedna.  Evo još jedna, i jedna...  i...!

Sviraj kraj!!!

Trgnem se kod neke četvrte i onda se zadovoljnih nepca, namirenog želuca, ali podvijena repa od griže savesti ponovo vraćam da zurim u isti onaj kompjuter psujući samu sebe, i ko me takvu napravi, i taj moj loš karakter... i ... pogledaj se na šta ličiš!

I tako prođe dan ...  jedan k'o nijedan...

To je ukratko opisana manje - više svakodnevna agonija kroz koju prolazim, ja i najverovatnije pola sveta koji se deklariše da je na dijeti. Mada, nije sve tako crno kao što izgleda. Poslednji put sam se merila negde oko prvomajskih praznika, što je dve nedelje od kako sam počela sa ovom kurom i moram se pohvaliti da me je vaga obradovala sa čitavih 2,5 kg manje!
Tih i po je verovatno bonus zbog depresije mi nanete prošlog merenja.
Sažaljivo me pogledala i kaže : „Evo ti i onih 500 grama ne hvataj se odmah za taj pleh da pečeš pizzu!“ 

Čudna je ta  ljudska psiha. Dok sam imala 15 kila manje, svaki put kada bih se izmerila i imala neki kilogram više osećala sam se kao mečka. A sada kada se polako spuštam na kilažu koja je veća od tih „medveđih“,  ja se na momente osećam kao da mi je svet pod nogama.

Traje to dok ne odem na trening, a tamo mi uvek nanovo dođe da se sakrijem u onaj bledunjavi  ormarić za presvlačenje i sačekam da sve bezbolno prođe.

Inače slabije sam ovih dana  išla na treninge. Desio mi se peh sa kolenom - boli, krči, puca, stenje i vrišti pri samoj pomisli da opet na njega poskočim. Uskopistilo se ko detence pa mi ne da normalno ni da hodam, za svaki slučaj! Može svašta da mi padne na pamet!

Međutim i tome ima leka : glukozamin forte i krema nodol (memorišite, možda će vam nekada negde zatrebati) i svi moji problemi nestaše kao terapijom odnešeni. Na treapiji sam još uvek. Čeka me košulja u Lazi, čim završim sa ovom kurom.

Prvi trening posle ove koleničarske agonije bio je body combat od kojeg me već dva dana bole svi postojeći leđni mišići, ramena, ruke, butine, pa zalazi čak i do nekih intimnijih delovi tela. Body combat je inače kombinacija borilačkih veština: karate, kung fu, box, tekvondo i kapoera.  Sve je to dobro smišljena i napravljena koreografija koja će obuhvatiti pokrete iz ovih veština  i  uz aerobni trening i hard core muziku naterati vas da se šibate sa (i za) vazduhom do poslednjih granica izdržljivosti. Pri tom je odličan antistres. Samo zamisliš nekoga ko te mnogo iznervirao tog dana i peglaš ga dok ne padne, a pri tom ne odgovaraš ni za šta! Strašna stvar! 
Trening inače nije previše opterećujuć za srce i nas debeljane kao aerobik, čak ni moja kolena nisu gunđala posle, ali je zato količina izlučenog znoja bila dovoljna za nedeljno zalivanje cveća.  Dobro de, jedne saksije!

Tako jedan za drugim treningom, radnim obavezama i onim vezanim za  faks prolaze dani i nedelje. Vreme mi klizi iz ruku i stalno osećam kao da mi je neko ukrao par sati. Otimam  od sna, ustajem sve ranije, ali ne vredi.  Počinjem da upadam u frku da ću i ovo leto kao i mnoga druga dočekati nespremna.

Međutim, Nada umire poslednja, a ispod Mire sto đavola vire…

Došlo doba da se sagorevač proba!