Svako me proleće na "vatrenu" seti...

Bilo je to čuveno 2007-o proleće fitnesko kada je polovina apoteka u Beogradu brzinom treninga ostajala bez zaliha dvoprocentnog efedrina. Sastajali smo se na stepenicama lokalne teretane, znojili, pričali, trenirali do poslednjih granica moći plus još jednu seriju, pušili kao stoka i sve vreme ga od milošte zvali „vatrena vodica“. Onda smo tako spaljeni odlazili kućama i morali da pijemo bendžose ne bismo li zaspali. Uvek prepuni energije,uvek spremni za trening.
Tog leta sam i ja izgledala kao nikad u životu, ali sve ima svoju cenu... Dugometražno gošćenje vatrenom pored niza zdravstvenih problema i smetnji, prouzrokuje i višemesečnu depresiju koju možeš popraviti samo antidepresivima, a tek onda nisi normalan.

Svim velikim ljubavima dođe kraj, te se tako između naše ljubavi prema vatrenoj isprečila farmaceutska industrija koja nas je od konzumiranja iste odvratila jednostavno prestankom uvoza i distribucije. Dvoprocentni je potpuno povučen sa tržišta, a ovi slabiji se mogu naći samo po državnim apotekama.

Sve to više nije isto, i bolje je što je tako, mada  se i dalje sa nostalgijom sećam dana kada su kilogrami i obimi stvarno nestajali kao rukom odnešeni…

Mislili ste da sam odustala pošto me nema par dana na blogu…. A ne! Ne ja!  Tu sam, mislim na treninge svakodnevno! Nekad i po više puta na dan. Proklinjem trenutak kad mi pade na pamet da uopšte odem da ih uplatim!

Dan pred Uskrs sam stala na vagu i skapirala da za nedelju dana nisam makla ni 500 grama, a bila sam ubeđena da je  makar hiljadu i po otišlo dole! Lepo pričam ljudima - merite obime, nemojte samo na kilažu da se oslanjate, nije ona uvek merodavna, a onda ja napravim baš tu glupu grešku!

Toliko sam se deprimirala da sam morala sebe častiti jednom velikom pizzom kao utehom za preživljeni duševni bol i  patnju.

Kad, ne lezi vraže! Iako se moj celonedeljni režim nije odrazio na kilažu, itekako se odrazio na digestivni trakt  te mi je ta ista sočna „i diše i miriše“ pizza izašla na kraju na nos! Pola dana provedoh kao invalid preživajući ispred kompa u nadi da će ranitidin,  litar i po kisele  i pola litre coca-cole uz nekoliko gigabajta skinutih filmova i serija ublažiti tantalove muke kroz koje prolazim. Međutim, olakšanje je stiglo tek u sitne noćne sate.

Sledeći dan je, pored niza pogrda i uvreda koje mi je (zbog prethodnog nemara) uputio moj odraz iz ogledala, doneo i povratak na započet režim.

Kontrola unosa prehrambenih proizvoda i konačno - odlazak na trening!

Ne znam kako mi se desilo da omašim termin i nađem se u sali za aerobik baš kod one rejverke koju sam spominjala u nekom prethodnom blogu!

Gospode! Ne mogu baš tačno da procenim na kojoj je kombinaciji i dozi, ali sigurna sam da je ne rade elektroliti iz Aqua vive.

Mislim, nemam ništa protiv, nego, lepojko, daj i meni malo tih lilula i vatrenih vodica, pa da vidiš! Ima da nađem gde zeka pije vodu i optrčim još tri kruga!

A slatka je!  Pod naletom euforije držala je puna snage drugi trening za redom i promukla koliko se drala – u mikrofon! Šta bi se tek desilo da nema mikrofona?!

Međutim, najtužnije od svega bile su mi treningu prisutne devojke, koje se kod kuće sigurno paze na svaku kaloriju, ne piju, ne puše, prate emisije i čitaju literaturu vezanu za zdrav život  i najverovatnije se uvek iznova pitaju:

„ Kako ja uz sav svoj trud  ne izgledam i nemam kondicije kao ona? Vidi ona radi drugi trening za redom i puna je energije! Ma ona je sportista, trenira svakog dana i sigurno je takva zbog toga! A  tu je i genetika! Nikada neću biti kao ona, ne mogu biti kao ona...“

Ma možeš, mačko... nema te genetike koju doping  ne može da steše i iskleše.

Samo treba da znaš svoje mogućnosti i postaviš prioritete. Nije sve za svakoga. I sve ima svoju cenu.

Neka  je jednostavno previsoka...