Dosadan tekst, ali nezaobilazan!

Prvi put mi se, od kako sam se aktivirala po pitanju dijete i vežbanja, juče desilo da osetim onu prokletu vučju glad. Znate onaj  trenutak kada mislite da ćete momentalno pasti mrtvi ukoliko ne pojedete nešto. Sve je to naravno više rovac u glavi nego što ćete se zaista upokojiti, ali je u svakom slučaju potrebna jaka snaga volje kako ne biste zaglavili u obližnjoj pekari birajući neki premasni obrok.
A kad smo već kod fast food-ova....Ukoliko hoćeš  tokom radnih sati da pojedeš bilo šta zdravo u okolnim restoranima, ručak će te koštati između 300 i 500 dinara, što ako uzmemo prosek od 400 za šaku pirinča i  drugu šaku povrća, na mesečnom nivou iznosi čitavih 8 hiljada! Poprilična cifra, složićete se, za samo jedan obrok u toku dana. 

Gde su tu još doručak i večera?
Gde su tu cigare i pivo na Guji?

Zdrav život ipak ima cenu...

Ne preostaje ništa drugo nego nositi hranu od kuće, što je čak i najboji potez kome na putu kao jedini kamen spoticanja stoji  ljudska lenjost. Ali, izaći ćemo na crtu i tom Vragu!

Nisam do sada pisala o ishrani i ne bih previše ulazila u detalje oko pojedinačnih obroka ili opisa dijete, već vam čisto dajem neke okvire. Za početak izbacila sam sve vrste hleba (da, čak i integralni), slatkiša i sokova. Jutro započinjem voćem. Glavni obrok je uglavnom nastaje iz nepresušnih izvora inspiracije : kako spremiti pirinač uz neko povrće, meso ili belanca, a večera je najčešće isto što i ručak, samo bez pirinča. Sve se spema brzo i većinom je polusirovo, osim mesa.  

Što se vežbi tiče... vidim da nekim ljudima nije jasno šta ja to u stvari sada radim, odnosno vežbam, pa bih i to malo pojasnila.

Budući da mogu da idem na bilo koji trening među ogromnim izborom koji ovaj fitness centar nudi, rešila sam da za prve dve nedelje isprobam veći deo i tek nakon toga odlučim šta ću ubuduće stalno posećivati. Treninzi su svakodnevni, jedino se trudim da se iz dana u dan smenjuju aerobni i mirniji u vidu istezanja  kako ne bih "odapela papke" u gojaznom cvetu mladosti. Stoga, da ne gubimo vreme...

Juče sam htela da idem na latino, ali pošto sam izgubila (naravno) raspored treninga, a bejah bila ubeđena da počinje negde oko osam, pojavih se na mestu okršaja sat vremena ranije. Međutim, sećanje me je i ovog puta prodalo te sam morala (kad sam već došla) da  čekam na ovaj trening do devet i petnaest.

Za to vreme sam se: kešala na "alatku" za nordijsko trčanje, igrala sa spravama  iz teretane, ušla na trening body step-a da izvidim šta oni tamo rade, mlatila praznu slamu, "jela koske i kačamak, pušila najgoru krdžu" i na kraju konačno dočekah latino!

Pre nego što krenem da opisujem latino i mog novog, drugog po redu omiljenog instruktora za kojeg ne umem da procenim da li je gej ili bivši plesač (sve ti je to mačka u džaku) da vam kažem reč-dve o body step-u.

Ovaj trening nije naporan kao oni imapact-i, attack-ovi i pump-ovi (na kojima nisam bila, nego sam virnula par puta u prolazu) već se svodi na besomučno pentranje na i silaženje sa one gedžet klupice. Iako sam napustila pola treninga, zbog toga što je posle toga trebalo da usledi  latino, te nisam bila sigurna da li ću sve izdržati, isti ulazi u  najuži izbor za buduće redovno posećivanje.

A "mlatino"! Gospode, koliko  je smešan onaj lik što ga drži! Ne u smislu nekog nerd-a, nego je veseo, zabavan, duhovit ali  i zgodan! Gluteusom vrcka kao pravi, đuska kao pobednik, a priča neprestano i to : "Idemo, devojke! Je'n, dva, tri! Isrpsi se! Guza, niže! Zauzmi stav! Seksiiii!!!" 

Meni će život biti dosadniji ako jednom nedeljno ne budem prisustvovala performansu ovog lika!

Za to vreme na ulicama Beograda već svakodnevno otvaraju  sanduke  sa sladoledima i reklamiraju nove ukuse!

Šta ćeš, ždraknem samo u prolazu i nastavim...