Bilo je to čuveno 2007-o proleće fitnesko kada je polovina apoteka u Beogradu brzinom treninga ostajala bez zaliha dvoprocentnog efedrina. Sastajali smo se na stepenicama lokalne teretane, znojili, pričali, trenirali do poslednjih granica moći plus još jednu seriju, pušili kao stoka i sve vreme ga od milošte zvali „vatrena vodica“. Onda smo tako spaljeni odlazili kućama i morali da pijemo bendžose ne bismo li zaspali. Uvek prepuni energije,uvek spremni za trening.
Tog leta sam i ja izgledala kao nikad u životu, ali sve ima svoju cenu... Dugometražno gošćenje vatrenom pored niza zdravstvenih problema i smetnji, prouzrokuje i višemesečnu depresiju koju možeš popraviti samo antidepresivima, a tek onda nisi normalan.
Svim velikim ljubavima dođe kraj, te se tako između naše ljubavi prema vatrenoj isprečila farmaceutska industrija koja nas je od konzumiranja iste odvratila jednostavno prestankom uvoza i distribucije. Dvoprocentni je potpuno povučen sa tržišta, a ovi slabiji se mogu naći samo po državnim apotekama.
Sve to više nije isto, i bolje je što je tako, mada se i dalje sa nostalgijom sećam dana kada su kilogrami i obimi stvarno nestajali kao rukom odnešeni…
