Tačno na pola puta

Spakujem se juče  i spičim bajsem  na Vračar po ciči vrućini. Bio nani rođendan, na koji sam stigla sa danom zakašnjena, ali nikad nije kasno, a i  treba doterati  bajs čak do tamo…
Nego, da vam pričam šta se desilo.
Kako sam stigla, onako znojava i rumena, ugleda me nana na kapiji pa viče :
- Jao srećo moja, kol’ko te se bajka uželela!  Pa vidi što si mi sveža u licu, jesi na odmoru, bila negde? Pocrnela si! A i smršala si, Boga mi! Nisi više onako -  bira baka reči -…obla… pa da pukneš prosto kao prošli put kad sam te videla! Baš mi lepo izgledaš! Uh lepoto bajkinaaaa!!!  - grli i steže -  Ajde ćero da ručaš, zagrejala nana sve da bude toplo kad mi jedinica dođe!

Inače, nije baš za pohvalu, ali baka me nije videla negde od Uskrsa, što će biti najdeblja moja faza IKADA, pre samog početka ove kure.

 Lepo ti se nas dve ispričasmo i nešto pre samog kretanja, odlučim se da svratim do komšija koje nisam videla… mislila sam, recimo,  možda dve, tri godine…

Samo što sam ušla kad će ti meni komša , glava porodice i lokalni zafrkant :
- Crna  Katarina šta si se toliko ugojila! Ne  pamtim da si ikad bila toliko debela! Mislim, nemoj da se ljutiš, ja ti to onako kao otac kažem! Ne valja ti to!
-Ma, znam - odgovaram - ćuti, sada sam još i dobra kakva sam bila,  smršala sam u poslednjih par meseci!
-AUUU! Pa kolika si onda bila! Kako se, bre, dete na to napravi! – strogo klima glavom domaćin.
Crveneći već, pitam ženu mu:
 - Je li, Miki, koliko ono beše ima da se nismo videli?
Kaže ona meni da se ne seća tačno, ali nosila sam tada fiksnu protezu…
Jasna je stvar onda…
Fiksnu sam  nosila 2005. godine! (!)
-Jesam – kažem- ugojila sam se, ali srediću ja to već…

I tako vam ja jutros, onako usput bez imalo vere u sebe stanem na vagu… kad ono imam šta da vidim!
75 kilograma!
“Ma je li to mogućeeee! Ljudi moji kakva sreeeća!”
Dug vremenski period bila sam ubeđena da mi se kantar pokvario i neće da pokazuje ispod 80 kila žive vage. Međutim razuverila me koleginica, koja je imala sličan problem te se požalila ocu, gde joj je ovaj rekao :
-Ma nemoooj! Pokvarila se, kažeš!  Stavi  ti, draga, kilo šećera na nju pa da da vidiš šta će da ti pokaže!
Nije da sam proveravala… al’ instinkt mi kaže da je čovek sigurno u pravu!

Nego ovo sad je bitno!
75 “kilica”. Hahahahaha!
Znate li vi šta to znači?!
Da sam na pola puta od željene kilaže, kao i da sam deset kila do sada izgubila!!!

Što onomad reče pokojna Sonja Savić  u Šećernoj vodici :
-100 kilometara nade da će se nešto u mom životu promeniti!

Međutim ostaje misterija -gde se tačno izgubiše ova poslednja  dva kilograma? Dijetu trenutno nikakvu ne držim pošto, jebi ga, nema se para... Svi smo u nekim kreditima, ratama i minusevima tako da se  jede ono što u kući imamo. Nema biranja,  mada, nema baš ni neke hrane, ako ćemo da budemo precizni. Uglavnom voće i povrće sa placa, svrati tu poneki suljpa, pirinač ili makarone… ali onako, ništa reprezentativno i dosta siromašno. 
Inače koliko god nebulozno zvučalo – kod one UN dijete najskuplji dan vam je onaj kad jedete voće. Nekako se za ostale dane uvek nađe neko smrznuto meso, pasulj ili boranija, pasta… Ali zato kad dođe voćni kao prokleta – ceo dan bih jela. Pri čemu se sveže voće uneto na prazan stomak vari od pola sata do 40 minuta (banane) . Što će reći – ceo božji dan žvaćeš nešto i gladna si… Zbog toga sam i odustala od nje, privremeno, dok ne poplaćam minuseve, rate i račune.
Sada pijem neki cimet sa medom ujutru, reče mi jedna drugarica kako je to dobro, pa rek’o ajde… sastojci su dobri – kud svi Turci tu i mali Vrabac! Međutim, tek drugi dan pijem to čudo tako da ćemo tek videti ima li ikakvog efekta!
Tako sam ja mudrovala i došla do zaključka da je ovaj gubitak kilograma sigurno  uslovljen godišnjim odmorom! Mozak mi je splasnuo od kako ne idem na posao!  Eto, kad ne bih morala da idem u onaj “sivi dom”  ja bih bila onako srećna, zadovoljna i baš zgodna jedna osoba. I to  verovatno sve dok ne bih počela da se prežderavam od depresije zato što nemam posao.
Prokleto vrzino kolo…

Strašno je u celoj priči to što je ovih istih 75 kg nekada bio limit do kojeg kada dođem osećam se kao tenk i nemam više ništa da obučem, tako da je dijeta bila hitna i obavezna… A kako sam se ovog puta zanela i  prebacila još deset – možete me ubiti, ali ne umem da objasnim.
Sa tim u vezi da vam približim još par nekih stvari koje sam primetila kao razliku između mršavih i debelih ljudi.
Mršavi ljudi kada se ugoje kilogram, dva ili tri, osećaju se loše i momentalno koriguju ishranu. Debeli ljudi se, međutim, goje po 4 kilograma iz čistog hobija… Ono, tek da ostanu u treningu.  Reše kako će za vikend da spremaju ovu ili onu klopu, pa se nađu sa prijateljima na večeri, u slučaju izlaska – daj tu pljeku da se otreznim u 4 ujutru, posle 4 do 6 litara piva,  pa u nedelju – aj sa familijom na ručak, a ostalo i onog kolača kad se vratimo kući, da se ne baci… I čas posla dođe  podebljani ponedeljak!
Isto tako postoje razlike u primećivanju gubitka kilograma kod obe strane.  Mršavi ljudi najčešće nisu opterećni brojem kilograma, hrana im je nužno zlo te da bi primetili kako je izvesna osoba u njihovom okruženju smršala, ova treba da oboli u najmanju ruku od bulimije i anoreksije zajedno. I samo što joj iskolačene oči ne ispadnu napolje od neuhranjenosti, pojaviće se naša mršavica i tek onako u prolazu primetiti : “A da ti to nisi kanda smršala?!”
 Suprotno tome, debeli ljudi pate od prebrojavanja kalorija, skeniranja lonaca, šerpi i tanjira, po ceo dan misle o hrani i kilogramima, tako da njihovom kritičkom oku neće promaći ni najmanji proces vašeg  ispumpavanja… Ali isto tako, ogorčeni svojim stanjem, retko kada će smognuti snage da vam kažu i da ste se ugojili i da ste smršali. Najčešće ćete čuti to od neke treće osobe kojoj su vas hvalili ili kudili.
Sve ovo kod obe strane  pada u vodu ukoliko ste izuzetno dobri prijatelji… Onda vas neće štedeti ni u jednom slučaju!

Dovoljno za danas…
Odo' da se kurčim sa deset kila manje!
I pevam...
“Mojoj sreći nema kraja
Zgodna biću ja do jaaaaja!”