Nemam šta da obučem!

Oke. Pored toga što sam debela postoji  još jedna stvar koju jednako mrzim. A to je proces oblačenja.
Debeli ljudi imaju tu nesreću da im se redovno farmerice i pantalone cepaju u gornjem delu butina, koje se naravno taru, te je iz istog razloga najveći deo pomenute garderobe zakrpljen.
Suknje, međutim, nisu, ali zato čik pitajte debele žene zašto ih ne nose leti!  Ja se ne bih usudila, neke imaju moć da usmrte pogledom!
Ali pošto smo drugari, prosvetliću vas – ne možemo zbog toga što će se čak i šetnja do najbližeg kontejnera najverovatnije završiti ojedom koji, osim toga što ne izgleda baš lepo, peče kao kad sipate alkohol na odranu ranu. Eto zato!

I tako kad kažem nekome da nemam šta da obučem odmah se podrazumeva da sam još jedna od onih žena koje stanu pred ormar i hukću nad svojom “totoalno nisam u trendu” sudbinom...

A ne! Ne idite tamo!

Debele žene stvarno nemaju šta da obuku! Prvo zbog toga što staru garderobu (od kada su bile mršave ne bacaju, jer još uvek veruju kako će smršati jednog dana),a drugo što novu garderobu teško i retko kupuju.
I za to postoji par razloga.
Prvi je taj što neće da kupuju ništa sebi kako se ne bi i dalje gojile, nego se stimulišu time što nemajući šta da obuku moraju ponovo da smršaju ne bi li ušle u stare stvari.
Drugi razlog je mukotrpno obilaženje radnji i isprobavanja komada odeće  gde većina onoga u šta mogu da uđu ne liči ni na šta… a ono što bi pokušale da probaju im stoji kao top majica i uske pantalone nilskom konju…

Ili nemaju tako veliki broj… 
Vidi ovako, ako imaš 30 kila sa krevetom ...kakva je to uopšte glupost – 30 kila sa krevetom? Pa svu gospodu Krevete koje sam imala priliku da upoznam imaju više od 50 kila, neki, boga mi, i stotku gaze!
Nego da se vratim - ako imaš 30 kila sa krevetom  i kažu ti kako nemaju tako veliki broj verovatno ideš u osnovnu školu, roditelji ti kupuju stvari na dečijem pa je vreme da shvate da si odrastao i da ti u skladu sa tim pazare farmerice i majice na  adekvatnom odeljenju …
Međutim kada ti i krevet još malo pa imate 200 kila… e to je dragi moji jedna vrlo neprijatna situacija… Obustavićete svako šopingovanje narednih mesec dana dok ponos ne zaceli!

Da rezimiramo, žene koje  dahću za još jednim novim kompletom, cipelama, tašnom, haljinom nisu isto što i debele žene koje pre izlaska rade sledeće :
Otvorimo ormar kao da pojma nemamo šta u njemu inače stoji u besmrtnoj nadi da ćemo  ipak naći neki komad u koji se možemo uvući... Piljenje u isti, najčešće krcat garderobom traje dobrih desetak minuta dok se za to vreme odvija unutrašnji monolog:
-Da vidimo... izgubila sam dva i po kilograma plus nisam ništa jela od juče posle podne kako bi mi splasnuo stomak ...Popila sam i one travuljine za probavu, kakve crne grlice, i patke sam nadmašila... Možda ću videti onog tipa večeras? Šta ako bude nešto? Heh ! -smeška se brk u nastupu fantaziranja, a onda opet sledi napad panike:
 - Ne smem da oblačim ove zakrpljene, a da probam ove od prošle godine?!  Jes'  da sam tada imala 5 kila manje, ali čini mi se da su mi onda bile onako...baš komotne...

Ponukana splasnutim stomakom usled dehidracije hvatam se za slamku...

Kreće navlačenje...

Op, prešlo kolena... Bravo! 

Aj sad butine...

Taaaako.. još malo...

(brišem znoj sa čela)

Evo ga i jedan guz uvučen, drugi...

-Huuuh!

 Sedam na krevet da odmorim...

-Aj sad, potegni! - Još da se opružim da sve to zakopčam...

(valjanje po krevetu traje od petnaest minuta do pola sata, u zavisnosti od toga koliko pantalone imaju elastina)

Ostajem bez vazduha ...

Pokušavam da skliznem sa kreveta jer šanse nema da sednem!

A šta ćemo gore? 

Ova majica mi stoji kao da sam otela nekom detetu na ulici...

Ispao stomak...

Vidi na šta mi liče ruke u ovoj! 

Ne, preuska... sve mi se ocrtava...

-AUU!- oči kolačim - Nadam se da me ni rođena majka nije videla!

Hvatam se za onu klasičnu crnu maju koju imam sto pedeset godina i verovatno me već svi svuda  prepoznaju po njoj, ali baš me briga... stoji sasvim korektno...

A u pm! Nisam se obula!

- Kevooooo, pomagaj!  

Stiže uvek pouzdana keva i  nosi pogrešne...

-Ma ne te!

Kao mumificirani sarkofag sa sve mumijom  unutra gegam se ka cipelarniku i baš u tom trenutku puca rajsferšlus!
Na ivici sam suza... ali neću da se predam!
Pola oramara završava napolju...

-A da probam onu suknju što gore ima samo lastiš?!-već uveliko pričam sama sa sobom
(ukoliko je zima ispostavi se da baš tada nemam odgovarajuće cele čarape, dok se leti već posle 15-ak minuta nošenja javlja onaj dobro poznati osećaj peckanja u međunožju)

Odustajem...

Sedim na krevetu u gaćama i plačem:
„ JA NEMAAAM ŠTA DA OBUČEEM!“

Zarozana, bez volje za bilo kakvim izlaskom zovem Citzu (najbolju drugaricu) da joj se žalim!
Brada mi podrhtava, šminka  se već razmazala...
Citza je neretko u istom problemu, ali se razgovor nekako uvek završi njenim citatom “Možeš ti to Crni!” i stvar je rešena!
Navlačim jedine cele farmerke koje sam nosila tog dana na posao, uzimam burazeru majicu sa nekim gotivnim natpisom - kao u fazonu sam, popravljam šminku, ulećem u patike i izlećem napolje...
Već posle tri pića đipamo razgaljene, do jutra skrcamo trećinu plate, pridržavamo se jedna za drugu do prve stanice i ponovo nas, po ko zna koji put tako savršeno zabole ribica što nismo i nećemo imati šta da obučemo...

Do sledećeg dana…